Фонетика-подела гласова

Уобичајен

1_108_FONETIKA- podela glasova

Advertisements

Отаџбина (рецитовање, говорна вежба)

Видео

Слушај изражајно рецитовање песме и научи је напамет! Обрати пажњу на правилно акцентовање речи и реченични акценат! То је домаћи задатак за понедељак, тј. уторак (види Путоказ у Читанци на страни 110.)

http://www.youtube.com/watch?v=kVzi0Tj20fI&feature=related

www.youtube.com

Đura Jakšić – Otadžbina. Govori Ljuba Tadić

Ђура Јакшић

Уобичајен

Рођен je 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у ПодгорцуСумраковцуСабантиРачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у КрагујевцуБеограду и Јагодини).

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се сировости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.

http://www.znanje.org/lektire/i22/02/02iv0218/djura_jaksic.htm

Задаци за вежбање

Уобичајен

За контролну вежбу најављену за крај новембра 2011.  вежбај задатке из прошлогодишње Збирке за завршни испит, из следећих области: 

Фонетика:  58, 59,60, 171, 180,182, 183, 272, 273, 274, 275;

Творба речи: 65, 66, 67, 68, 188, 189, 190, 191;

Синтагме: 75, 194, 195, 196, 198, 280, 282, 286, 287;

Врсте речи: 61, 62, 63, 64, 186, 187, 344;

Стилске фигуре: 91, 134-137, 207-210, 233-236,  316-323.

Напомене:

1. Збиркe из српског језика и математике можеш преузети са сајта http://www.mpn.gov.rs

2. На контролној вежби биће слични задаци са сва три нивоа образовних стандарда.

3.  Све што ти није јасно потражи у својој Граматици, питај друга или  наставника!

Српски језик, ћирилица и млади

Уобичајен

    Пре годину дана, на једном од семинара, направила сам свој блог посвећен српском језику, књижевности и очувању ћирилице, али га, после тога, нисам користила. Нико чак ни не зна да он постоји, а и ја сам заборавила адресу и лозинку. Штета! Могла сам толико информација, мишљења и ставова да разменим са својим ученицима, колегама и поштоваоцима свога језика и писма.

     Неколико месеци касније, позвана сам на једну трибину где је требало да говорим на тему ,,Српски језик, ћирилица и млади“. ,,Копала“ сам по разној литератури, Интернету, истраживала у својој школи које писмо ученици радије користе, да ли мешају ћирилицу и латиницу у писању, да ли разумеју фразеологизме,  како и зашто кваре свој језик неоправданим позајмљеницама, англосрпским и  жаргонизмима, а нисам се сетила да одговоре добијем баш од младих различитог узраста и из разних средина на блогу или форуму. Што су скривенији, они су отворенији! Кад пред њима стоји рачунар, а не наставник, много су опуштенији и спремнији за дискусију. Добили бисмо заједно много добрих примера, много одговора и много решења из прве руке. Сазнали бисмо зашто у својим писменим задацима пишу:

           ,,Пут је био феноменалан“.

          ,,Та грађевина ме је фасцинирала“.

           ,,Али, не завршавају се све љубави хепиендом“.

           ,,Плашила сам се да се не избламирам“.

           ,,Супер! Баш екстра!“

      Можда неко мисли другачије. Можда је за њега лепше овако:

           ,,Пут је био изузетан (посебан)“.

           ,,Та грађевина ме је опчинила“.

           ,,Али, не завршавају се све љубави срећно“.

           ,,Плашила сам се да се не осрамотим.

           ,,Одлично! Баш добро!“

           ,,Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ“, рекао је давно великан и реформатор српског језика Вук Караџић, а пре осамнаест година, наш познати лингвиста Ранко Бугарски написао је: ,,Језици најчешће не скончавају на пречац, могло би се рећи, умиру у мукама. При томе њихови говорни колективи могу и да преживе, али да постепено пређу на неки други језик. То се зове замена језика и то је други начин умирања језика, када нестанак једног језика није условљен биолошки него социолошки… Ако се не замењују из унутрашњих (лингвистичких) разлога, језици подлежу замени по диктату спољњих (друштвених) околности. Ово се по правилу дешава тако што мале и угрожене заједнице прихватају доминантни језик околине ради опстанка и бољитка“. (Језици, Матица српска, 1993). Ове речи опомињу и постављају још већу одговорност државним институцијама, медијима и народу да сачувају српски  језик и ћирилицу, и испуне Вуков завет.

         А што се писама тиче, неоспорно је да латиницу треба знати због опште културе, учења страних језика, глобализације и повезивања са другим народима и културама, али је неопходно и оправдано да Срби чувају своје наслеђе – ћирилицу – и њоме обогате светску културну ризницу. Ћирилично писмо је важна одлика нашег идентитета и оно са умреженим светом треба да нас повезује, а не да нас раздваја.

      Е па, драги моји, и млади, и они у најлепшим годинама, изволите пишите! Чувате ли свој језик и писмо и на који начин?